piše: Nenad Gujaničić
30. jun, 2022.
Da je kojim slučajem mali akcionar Energoprojekta prespavao proteklih 15-20 godina teško da bi primetio neku promenu po pitanju svoje imovine oličene u akcijama. Ovi papiri trenutno se kotiraju na Beogradskoj berzi na ceni od oko 300 dinara, slično kao i na početku njihovog berzanskog trgovanja, dok su prometi sporadični i retki, nalik periodičnim aukcijama sprovođenim u ranoj fazi razvoja berzanskog tržišta.
A zapravo, između je bilo svakojakih dešavanja kojih se ne bi postideli ni najuzbudljiviji američki trileri. Ako bismo, pak, viđeni scenario stavili u okvir ovdašnjih smutnih tranzicionih i društvenih prilika bila bi to ipak samo jedna obična akcionarska priča.
Svoj berzanski put ovaj građevinar je počeo u najranijim tranzicionim danima Beogradske berze kao kompanija u kojoj je dominiralo insajdersko vlasništvo (mahom radnici i penzioneri). Energoprojekt je predstavljao redak preživeli primerak velikih građevinskih kompanija na teritoriji bivše zajedničke države, a uprkos tome i jakom trendu ukrupnjavanja vlasništva na berzi, veoma dugo je za ovdašnje prilike ostao bez kontrolnog akcionara. Tome je doprinelo relativno visoko vrednovanje u godinama berzanskog buma (tržišna vrednost od preko 300 miliona evra), ali pre svega želja za statusom kvo koja je provejavala u interesnim zonama svih uprava ove kompanije. Koliko su bili jaki otpori krajnjoj privatizaciji najbolje se videlo 2010. godine kada su se napori kanadskog Lavalina da uđe u strateško partnerstvo sa kompanijom raspukli kao mehur od sapunice.
Ali ono što nije uspelo ovoj multinacionalnoj kompaniji jeste sedam godina kasnije lokalnom građevinaru Napred koji je mimo radara strpljivo prikupljao akcije Energoprojekta. Samo preuzimanje 2017. godine sprovedeno je po već ustaljenom, u zakonu neutemeljenom, receptu na domaćem tržištu – zajedničkim delovanjem nominalno nepovezanih učesnika na tržištu. Tako se ova priča završila i pre nego što je reagovao ovdašnji regulator i naterao Napred da uputi obavezujuću ponudu za preuzimanje preostalim akcionarima po ceni od 1.501 dinar po akciji (kompanija vrednovana na oko 135 miliona evra).
Država kao vlasnik trećine akcije nesebično je poduprla čitav postupak. Javno, njeni predstavnici nisu iskazali nameru da neće prodati akcije što je povećavalo skepsu kod brojnih malih akcionara, dok je s druge strane zadržavanjem akcija u svom posedu novom većinskom vlasniku ceh preuzimanja umanjila za oko 45 miliona evra. Svega nekoliko godina kasnije, isti paket akcija vredi tek oko deset miliona evra uz prihodovanu dividendu jedino u prvoj godini nakon sprovedenog preuzimanja.
U međuvremenu, aktivnost države u kompaniji mogla bi se uporediti sa neobaveštenim malim akcionarom koji je igrom slučaja u privatizaciji 90-ih dobio komadić vlasništva u nekakvoj kompaniji. I ako bismo se zapitali kako je moguće da se ovakvo nešto dešava, to je sasvim uobičajena praksa predstavnika države u pogledu očuvanja vrednosti javne imovine u bilo kom akcionarskom društvu u kojem država ima manjinski ili većinski interes. Ovakvo ponašanje u skladu je i sa aktuelnim mizernim stanjem ovdašnje berze proisteklog iz nečinjenja države (čitaj njenih institucija) – taman da vrednost akcija svih kompanija padne na jedan dinar, nikakva promena se neće desiti po pitanju njihovog poslovanja i položaja njihovih upravljača. Tim pre ukoliko dolaze kao predstavnici državnog kapitala.
(prvobitno objavljeno u časopisu NIN)